НЕЗАВИСНОСТ И АУТОНОМИЈА РАДА ОМБУДСМАНА КАО ГАРАНЦИЈА ЊИХОВОГ ИНТЕГРИТЕТА

Сажетак

Иако смо у 21. веку, препознавање и дефинисање људских права, као и њихова заштита, и даље су текући процеси. Расправа о томе да ли је боље бити либерална или традиционална држава је такође жива, јер традиционални приступ аутоматски подразумева слабије препознавање људских права, често неравноправне односе између мушкараца и жена, вредновање људи према њиховом имовном стању или пореклу, што је све незамисливо у либералном демократском друштву које почива на потпуно другачијим премисама. Али чак и ту остаје питање - колико је људских права довољно и да ли уопште постоји „довољна количина“ људских права, довољна да се успостави мир у друштву и задовоље потребе и снови свих.

            Зато је институција заштитника права грађана (или омбудсмана) важна.

            Од свог оснивања почетком 19. века у Шведској, институција омбудсмана-заштитника права грађана прошла је кроз различите фазе развоја у различитим земљама. Постоји више од два века, али и даље постоје многе предрасуде о начину рада омбудсмана и како тачно функционише, које су границе његовог деловања и, такође, какву истинску моћ ова институција има.

            У овом раду аутор ће се бавити са два кључна принципа рада омбудсмана - независношћу и аутономијом, јер се чини да је те принципе најтеже објаснити, а и остварити у пракси. Значај овога је већи имајући у виду да је Република Србија једна од ретких земаља у свету која има омбудсмане на сва три нивоа власти - републичком, покрајинском и локалном, где не постоји и никада не би требало да постоји хијерархијска веза између ових институција. Сваки омбудсман ради на одређеном територијалном нивоу, контролишући рад извршних органа и других државних институција на том одређеном територијалном нивоу.