ДРУШТВЕНА СТВАРНОСТ КОЈА ПРКОСИ ПРИМЕНИ ПРАВНЕ НОРМЕ

Сажетак

Читав процес стварања права може се поделити у три нивоа: конкретан моменат када право настаје, моменат када се оно тумачи, и на крају, тренутак када долази до његове примене. Управо се тај процес стварања права дефинише као један сложени поступак захваљујући којем друштвени односи добијају правну форму. Оно један облик неправне стварности, фактичких друштвених догађаја и односа претвара у радњу и појаву регулисану правом. Јасно је да овај свеобухватни појам права бива сведен на своју најнижу инстанцу- правну норму, која као таква једина може довољно да зађе у друштво и друштвену стварност. Основна карактеристика правних норми јесте примењивост, односно, самовољно или принудно људско понашање по њима. Без овог обележја, правна норма не би пронашла место у друштвеној стварности, што значи да управо та „применљивост“ представља карику између нормативног и фактичког. Еквивалентно елементима правног поретка, где без вредносног елемента исти не би имао смисла, немогућност примене правне норме њу обесмишљава. Када се каже „применљивост“, мисли се на то да конкретна правна норма има „могућност да делује“ онда када се може применити, а да у супротном, „нема могућност да делује“ онда када не може или не сме да се примени. У раду је аутор настојао објаснити вредносни елемент права као његову кључ, указати на појам и врсте примене правне норме, као и на практичним примерима показати у којој мери друштвена стварност пркоси њеној примени.